Dno i sjaj: o neizrecivom u poeziji Dušana Matića

Da se pitamo o neizrecivom u poeziji Dušana Matića, povoda za to nalazimo maltene u svakoj njegovoj pesmi. Od onih najranijih pa do najdocnijih stihova Matić iskazuje, kao jedno od prvih, ali i trajnih, zato najdubljih, osećanja i saznanja: da nije sve rečeno, da ono najglavnije i najvažnije nije zapisano u knjigama, da se ono najbitnije ne otkriva našem pogledu; mnoga pitanja ostaju bez odgovora, saznanje nam je nepouzdano, istina se ne poseduje (pogotovu ne jednom za svagda); osećanja su nam nesigurna, misao nam izmiče, a reči su „trošne“, „škrte“, „lomne“ – „smrtne“, pa je pesniku teško da izrekne i ono znano, a kamoli neznano; i ono što je po sebi razumljivo, a kamoli tajnu koju naš pesnik oseća u svemu: u dalekom i bliskom, u nevidljivom i vidljivom – tajnu koja ga privlači više nego išta drugo, koju bi da izrekne a ne da s njom u sebi ćuti – što mu je, inače, dato kao čoveku, ali ne i kao pesniku. Pesnik i ćutanje mora da iskaže rečima.

Šta je to neizrecivo pred čim se Matićeva pesma stalno nalazi? Zašto je nešto neizrecivo i može li se ono izricati, ipak, i kako? Jer Matićeva pesma o čemu peva ako ne o onom što je privlači i uznemirava, a to je tajna za koju bi pesnik dao tajnu svaku…