Dnevnik pisca / Mali junak

„Govorilo se za njega da je pametan čovek. Tako u izvesnim krugovima nazivaju po-sebnu ljudsku vrstu koja živi na tuđ račun, ništa ne radi niti išta hoće da radi, i koja od večite lenjosti i nerada ima komad sala umesto srca. Od njih se neprestano može čuti da ne rade zbog nekih zamršenih, nezgodnih prilika koje „zamaraju njihov genije“, i da ih radi toga treba „žaliti“. Eto tako se oni izražavaju, to je njihov mot d‘ordre, njihova parola i lozinka, fraza koju siti i debeli ljudi uvek svuda govore, tako da je već postala dosadna, kao neosporno tartifstvo i prazna reč. Uostalom, neki od tih šaljivčina koji ne mogu da nađu sebi zanimanje – što uostalom i ne traže – baš žele da svet pomisli kako kod njih umesto srca nije salo, već naprotiv, nešto vrlo duboko, ali šta, to ne bi mogao reći ni najbolji hirurg, iz učtivosti, naravno. Ta gospoda i žive samo od toga što sve svoje instinkte upućuju na grubo ismevanje, kratkovido osuđivanje i beskrajnu oholost. Kako nemaju šta drugo da rade nego da podvlače i ponavljaju tuđe greške i slabosti, i kako im je dobrote dato koliko i ajkuli, onda im i nije teško da s tim sredstvima predostrožnosti budu prilično obazrivi s ljudima. Time se oni i razmeću. Oni su, recimo, skoro ubeđeni da ceo svet mogu pojesti; da im je on što i ostriga u ostavi; da su svi osim njih budale; da je svako nalik na limun ili sunđer, koga oni mogu kad im se prohte da cede jer im treba sok. . . “– Mali junak