Dnevnik galiota

Dnevnik galiota je izuzetan duhovni doživljaj, jer je takav dnevnik u kojem je sve lično i ništa nije slučajno - književno delo čija svaka rečenica svedoči o tome da su i vrtlozi istorije i događaji svakodnevnice podjednako pogodne forme doživljavanja transcendencije. Ova knjiga je od velike pomoći u borbi protiv zaborava. Pomaže nam da ne zaboravimo, da ne smetnemo prebrzo s uma da živimo u diktaturi. U jednu jedinu rečenicu stalo je četrdesetogodišnje iskustvo: „„Do sada je ovde laž bila istina, ali danas već ni laž nije istina.””U Dnevniku galiota zaista nema mnogo mesta za spoljne, praktične momente života - svega onoga što dnevnike pisaca čini pikantnim štivom, uzalud bismo na ovim stranicama tražili intimna saopštenja o savremenicima, prijateljima, kolegama-piscima, intrige iz političke sfere i privatnog života. Ali u ovim beleškama nema ni ličnih iskaza, iskrenog samorazotkrivanja u romantičnom smislu reči. Dnevnik galiota je hronika spoznavanja. Piščeva galija plovi vodama duha, pameti i razuma, empirijski svet svakodnevica se pojavljuje, u najboljem slučaju, u ilustrativnoj funkciji. Dnevnik registruje pustolovine jednog hiperosteljivog, prefinjenog duha. Putnik na galiji je, istina, vezan lancima za vesla - horizont je, međutim, u svakom pravcu otvoren u beskraj. Prvi, površni, utisak koji stiče čitalac kad se s piscem upusti u zajedničku avanturu jeste opojni vazduh ove duhovne prostranosti, tih ogromnih prostora. Dnevnički roman: tako bih najradije definisao ovu knjigu. Dnevnik – jer je sazdan od beleški koje sam vodio tideset godina; i roman – jer naposletku svedoči o jednom pređenom putu. I njegova forma i sadržaj čine večni temeljni obrazac epike: junak isplovljava, putuje, zatim negde stiže. Prema klasičnom modelu, naravno, trebalo bi da stigne kući. Za mog junaka, međutim, ovaj pojam, kao i svi ostali, postao je nadasve problematičan.