Divlji iris

Na početku Govora povodom dobijanja Nobelove nagrade, Luiz Glik kroz opis svog ranog susreta s pesmama Blejka, Šekspira i Dikinson tematizuje ono najvažnije u sopstvenoj poetici. To je instanca glasa, specifičan način na koji se njen lirski subjekt obraća čitaocu. Na šta pesnikinja tačno misli? Ovaj glas je duboko privatan, ličan, ali ne solipsistički, i svakako ne predstavlja nešto što se kazuje na agori, pred svima, ili što izgovara nekakvo „mi“ – tribunal, kako ironično takav kolektivistički impuls pesnikinja naziva u svom obraćanju. Njen glas se pojavljuje u vidu stišanog i gorčinom obojenog dijaloga koji često ostaje bez adresata, uvek bolno ogoljujućeg. U zbirci Divlji iris izmešteni smo u ravan koja nije ni realnost sadašnjice ni prostor sećanja niti paralelni svet mita već sve tri navedene instance odjednom, date u bezvremenom trajanju glasa. Cvetovi progovaraju, bog nam se direktno obraća, i među njima trepere uzbuđeni ljudski glasovi u nizu pesama naslovljenih kao „Jutrenje“ i „Večernje“. Ono što je čovek za bilje u bašti, to je bog za ljude, ćudljivi vrtlar koji upravlja njihovom sudbinom, a čiji su postupci neshvatljivi, i često se čine okrutnim usled tog nerazumevanja. Dajući glas ljudskom, nadljudskom i podljudskom, pesnikinja uspeva da nam snažno predoči svoju viziju čoveka, ne postajući ni u jednom trenutku nerazumljiva, apstraktna ili neuverljiva. Sve navedeno utiče na to da kritika upravo ovaj naslov prepozna kao najzačudniju, najimaginativniju i verovatno najuspeliju knjigu Luiz Glik.(Iz predgovora Bojana Vasića)