Beograde bez ograde

Živojin Kara-Pešić ume, kao retko ko, da s malo reči proizvede mnogo značenja. Tome uprkos on nije aforističar. Grčka reč aforizam (definicija) zahteva nešto dovršeno i definitivno, a kod Bate Kara-Pešića sve je u pokretu i nesavršenosti. Zbog toga ovi zapisi nisu tek dosetke, već igre koje ističu iz stvrarnosti same, koje se igraju ovde i sada i u kojima (tu izbora nema) moramo da učestvujemo. Ko ne ume da se igra bolje da u ovu knjigu ne ulazi. Neće shvatiti ništa. Neće shvatiti, na primer, da su Kara-Pešićeve nežnosti varljive, niti da su grubosti tu da bi nas trgle.

Nastajali su ovi zapisi u jednom od najmračnijih perioda savremene istorije Srbije. Zato su oni, svi do jednog, prosevi slobode, čak i u svom mangupluku (ili naročito tada). Očuvati žilu humora značilo je tada podrivati ozbiljnost stvarnosti: humor po svojoj prirodi razlistava stvarnost i čini je gipkijom nego što bi to zlotvorima odgovaralo. Malo ko zna da smekša stvarnost svojim jezikom (stvarnost je tvrda i uporna boljka) onako kako to ume ovaj razigrani pisac.