Avgust

Matićev Avgust prelijeva se iz okvira kalendara, odgovaran za svjetlom okupan dio chiaroscuro-portreta protagonista koji sazrijeva, oprašta se od mladosti ostavljajući istovremeno za sobom san o detinjstvu, i ispisuje usput suptilnu posvetu prošlom veku, godinama dečaštva. U tom ulasku u ovdje i sada pjesme nema ništa od velike geste, inzistiranja na čemu individualno specifičnom – u pitanju je nježni mig, odmahivanje i istovremeno pomazanje prošloga rafiniranom koprenom melankolije. Na fonu te izgubljene nevinosti, tog vremena kada smo slavili rođendane, ispisana je knjiga protegnuta između jadranskih pejzaža i urbanih veduta, širokim potezom skicirane impresije i stenografirane anegdote, intime i putopisnih krokija. Njezin rez u svakodnevicu maksimalno je neinvazivan, vodi u mir / ispražnjenost od ambicija. Takva, uostalom – na belutku ili betonu – i jeste neumoljiva jara avgusta.

Marko Pogačar