Autobiografija Nušić

A kad je prošlo šest punih decenija – vele to je prosečan čovečji vek - sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:

Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!

A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?

Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka.

U brizi je uslov za napredak čovečanstva.

Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.

A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?

Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.

Uze reč zatim onaj što je plakao:

Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!

A jesi li bar iskupio ljudske bolove?

Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.

A jesi li bar poznao i video život taj?

Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći, što se smejao:

Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi.

Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao.

I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Iz predgovora