Adieu, Belgrade

Raznolikost tema, motiva i literarnih postupaka, odnosno sposobnost pisca da iz teksta u tekst menja rukopis, odlike su ove zbirke, kao i celokupnog Adaševićevog književnog dela. U čvrstom zagrljaju jednih korica – osim lepote jezika njegove književne radionice kao rezultata celoživotnog istraživanja u domenu izraza i melodičnosti teksta – ovu rasutu prozu drži piščevo interesovanje za čovekovu sudbinu, koju on ispreda pripovedajući na različite načine o ljudskim patnjama, zlu, fatalizmu, stvaralaštvu, ljubavi, smrti i mešanju ovog i onog sveta. Naslov knjizi dala je jedna od šesnaest priča, tačnije, njena poslednja rečenica, koju izgovara glavni junak umirući u dobrovoljnoj izolaciji i apsolutnoj samoći.